Prošle godine smo ih gledali u Beogradu, a pre par su nas počastili predobrim  Keepers Of The Faith, i voleli ih ili ne, mora im se odati priznanje da su verovatno jedan od najvrednijih i najangažovanijih bendova na današnjoj sceni. Ni sam ne znam koliko sam očekivao od ovog izdanja, nekako bi mi sve posle FOTF bilo previse slabašno, upravo se to i desilo na prvo preslušavanje ovog albuma. Sve mi je nekako bilo traljavo, labavo I preslušano mnogo put. Kad ne lezi vraže, što ga vise slušam sve mi vise ulazi pod kožu, i sad posle jedno desetak preslušavanja, mogu reći da me je prvi utisak grdno prevario. Teško je 10+ godina neprestano svirati jedno te isto, pa su i momci iz LA pomalo eksperimentisali na ovom albumu, i to je taj faktor koji se uvlači pod kožu. Ima tu i odličnih pevljivih delova, zanimljivih gitarskih tema, aranžmanski su pobegli od klasičnih strofa/refren šema. Naravno u celini to je Terror kakav poznajemo, furiozni rifovi, brzalice, horsko pevanje i slični elementi, nema pesme koja vas neće naterati da podignete pesnicu ili odradite neki stage dive u dnevnoj sobi. Album otvara

Ove komšije iz Bugarske smo imali prilike da pre par nedelja gledamo i uživo u Beogradu, na njihovoj evropskoj turneji sa francuskim Sofy Major. I slobodan  sam reći da svako ko je propustio ovaj događaj ima za čim da žali.  Ova četvorka je započela svoj rad 2010., a pre ovog izdanja su imali jedan EP sa 2 pesme iz 2012 godine. The Great Wave-off donosi 8 pesama danas modernog math-core sa primesama rocka, sludge i svačega pomalo, dakle u stilu Kylesa, Baroness, Kvelertak I sličnih bendova, naravno može se tu čuti i pomalo Converga i bendova poput njih. Sve u svemu veoma haotično, mračno, nepredvidivo, sa odličnim vokalima i gitarskim deonicama. U srži sve je to hardcore, i to se može čuti preslušavanjem ovog albuma, s’tim da hardcore ostavlja dosta mesta muzičaru da eksperimetiše sa svim ostalim pravcima. E sad sve se svodi na to koliko vaš stomak to može da svari. Meni lično ovo prija, nije mi na primer naporno kao gore pomenuti Kylesa i Baroness, a sa druge strane nije mi previše i nepotrebno zakoplikovano, taman koliko treba. A da su eksperimentisali sa svim I svačim može se naslutiti već u prvoj pesmi

Prosto i jednostavno, ja sam mjetalac! Vuk u jagnjećoj koži, pa se taj virus širi i na ovaj sajt. Da se ja pitam, metal muzika bi išla direkt u Grand Show (srodne duše, glamur), al' eto u svemu ima poneki biser, pa tako i ovaj novi, moderni ogranak istog, koji gradi simbiozu s modernim hardcore izdancima. No, to je neka druga priča. Svakako hitmejkeri poput Bon Džovija u najboljem uzletu, BFMV su izfiltrirali dobro tinejdžersku publiku, odnosno uzrast najšarenolikijeg ukusa sa najjačom želudačnom kiselinom, pa tim putem nezaustavljivo (još uvek) voze. Dakle, daleko od toga da je ovo fenomen današnjeg vremena. Jednostavno je evolucija učinila svoje i starije pravce poput oldschool hardcore, punka i heavy metala, zakopala duboko, duboko ispod zemlje, pa na to još prekrili i teškim stenama, kako se ne bi povampirili.(Samo da dodam svim cicama, Mat se OŠIŠAO I UGOJIO :-p) Maestralna produkcija bi se reklo za onoga ko se prihvatio producentskog posla (mrzi me da googlam). Na prošlom albumu ih je neko grdno nasamario i pustio u etar neke dosadne aranžmane, dok se ovde već oseća neki

Shai Hulud je jedan od najcenjenijih i najpoštovanijih bendova na hardcore sceni. Met Foks je jedini član benda koji je u osamnaest godina dugoj karijeri uvek bio tu. Njegova mračna vizija agresivnog hardkora je uvek bila prisutna, iako su relativno malo albuma izbacili do sada. Ovaj novi, ujedno i četvrti studijski predstavlja povratak originalnog pevača (a trenutno gitaristu New Found Glory) Čeda Gilberta. Žanr melodičnog hardkora je priličnog šarenolik pojam. Shai Hulud su definitivno jedan od onih bendovsa koji su najzaslužniji za njegov razvitak i što mnogi današnji bendovi uopšte postoje. Preslušajte samo genijalni Hearts Once Nourshed With Hope And Compassion i shvatićete šta je ovaj bend postigao u zadnjoj dekadi. Novi album je malo jače od pola čuke. Što se mene tiče, bend nije nikad bio u ovako dobroj formi. Tehnički savršeno odsvirane gitarske deonice, koje su i definisale njihov zvuk, su sada bukvalno na svakom koraku i bend nas ne štedi, već zasipa prelepim rifovima i mašinski preciznim aranžmanima. Povratak korenima je još više naglašen povratko

Već vidim kako su svi ovo popljuvali. Možda ste došli na Get on the Stage nadajući se da će se i moje mišljenje poklopiti sa vašim. E, oće kurac! Ne zanima me šta god neko mislio o ovom izdanju i koliko smatra da se bend prodao. Meni je novi Utters jako dobar album, iznenađujuće svež i superiorno hrabar. Promena zvuka, novi uticaji, promene postave su glavne novosti. Majk Pek je zamenio na bas liniji Slosona iz Me First i prijatno je iznenadio. Bend postoji već 25 godina, sa pauzama. Raspali su se 2003. i tada smo svi mislili da je to kraj jednog odličnog benda. Osam godina kasnije su se vratili sa prilično dobrim Here, Under, Protest, a sada su otišli korak dalje. Meni lično najveća promena u zvuku je značajno više bek vokala od strane Džeka Dalrimpla (ex Dead to Me, trenutno i u One Man Army). Toga nije bilo previše na prethodnom albuma, a sada ga ima na tone. Šteta što nije i sam otpevao neku, sem bekova, ali i ovako je značajno poboljšanje. U uvodnoj Libralians Are Hiding Something smo prvi put čuli novog basistu. Utegnutiji zvuk, bas se čuje kao da je gitara. Pevač Džoni Bonel

Za ovaj beogradski bend nisam čuo do pre neku nedelju, sem par fotki koje je Dule slikao kad su u Festu svirali sa Vitamin X. Technicolor Lies postoje tek nešto oko dve godine i iza sebe pored ovog EP-ja imaju demo snimak sa dve pesme. Na Eclectic Youth se predstavljaju sa pet pesama koje će ljubitelje američkog punk rocka sa kraja osamdesetih prilično prijatno iznenaditi. Kad kažem američki punk, mislim na onaj koji je dominirao na Revelation Recordsu u to vreme, naravno sa dosta modernih uticaja. Ubacili su screamo, ali u blagim dozama, ima malo i emo-a koji dosta podseća na vašingtonsku scenu, devedesete provejavaju sa laganim uticajima alternative... Sve u svemu, jako zanimljiv miks koji već na prvu loptu obećava dobru muziku. Naravno, nisu samo uticaji i dobri bendovi zaslužni za finih pet pesama, već je i sam bend uspeo sve to da spoji i pokaže da ima neki svoj zvuk, koji će, nadam se, na nekim sledećim izdanjima još više da profilišu. Pet pesama je nekima malo, ali u principu trend snimanja EP-jeva je masovan, što zbog finansija, što zbog aktuelnosti. Bendu je svakako prihvatljivije da manje vremena proved

Pa gde ste bre drugari? Nije me bilo neko vreme što zbog lenjosti, što zbog obaveza a nije ni bilo nekih preterano dobrih izdanja a da ih neko već nije izrecenzirao. Nego da krenemo, do ovih momaka sam došao sasvim slučajno, to jest video sa ih na spisku bendova koji će svirati kao support BoySetsFire-u na predstojećoj evropskoj turneji, e sad čim neko svirao sa njima, zaslužuje i moju pažnju. Naravno to ne znači da će mi se automatski i svideti, ali moram priznati da me je ovo izdanje prijatno iznenadilo i vratio u sredinu i drugu polovinu '90-tih, jer me njihov zvuk upravo podseća na taj period. Zli jezici će reći da imati mnogo ovakvih bendova koji su svirali i u nekoj bližoj prošlosti, ili čak sadašnjosti, ali mene lično ovo podseća baš na vreme koje sam gore spomenuo. Ova zanimljiva četvorka dolazi nam iz daleke, obećane zemlje kengura i ovo im je prvo izdanje koliko sam ja mogao da provalim, što ne znači da je ovo i tačna informacija. E sad ta Australija je meni baš velika misterija, jer kad pomislim o muzici odande sve što mi padne napamet su AC/DC i Nick Cave, znam, znam i I Killed A P

Dobar dan! Doviđenja!... naravoučenije je witza sa pripadnikom romske nacionalnosti i robotom u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Tako i ovde. "Dobar dan Srbijo, mi smo TB". Srbija: "Laku noć". Famozno neshvaćeni bend iz prestonice, te iste drage nam domovine gotovo da ne zvuči kao sa ovih prostora i to je očigledno distancer za rovarenje po domaćim klubovima naširoko. Svejedno, poznat mi je sindrom borbe s vetrenjačama, velike želje za opstankom u svetu iskrivljenih ogledala, pa je prosto mecena David Lynch "Fire Walk With Me" savršeno legao za slikovit opis ovog stanja. Ipak se upornost i strpljivost isplati. Nešto manje od godinu dana je ovaj live snimak čekao MTV premijeru. Ništa strašno ako merimo aršinima zlatnog doba rokenrola, ali u današnje vreme mereno vasionskim brzinama, ipak predugo. Živi snimak je u današnje vreme autohtona sorta koja u našim krajevima jedva da obitava, a da nije homemade bootleg youtube clip. Divnog li nam srpskoga jezika :-) No, za recenziju benda kome se ne-pevanje-na-maternjem-jeziku poprilično zamera, je vrlo legitimno.

Uvek sam sa nestrpljenjem čekao svaki novi album pionira kalifornijske pank scene, ali sada zbog neobičnog datuma izlaska, u jeku praznika, krkanja i lenčarenja, taj deo sam propustio, pa sam bukvalno od vesti da snimaju album došao do njegovog slušanja. Vas sasvim sigurno ne zanima čitav ovaj uvod, već da li matora garda još ima herca da napravi hit ili su popucali po šavovima kao većina ljudi u njihovom dobu? Ništa se vi ne brinite, Bad Religion su i dalje u formi, i dalje šibaju iz svih oružja, melodije i harmonije na svakom koraku, a solaže kao u najboljim danima. Okej, ne očekujte opohalno remek-delo, jer je ovo ipak njihov šesnaesti album, pa je i prirodno da se oseti ponavljanje, zasićenje ili nešto slično. Ali, oni zato izbace kao po pravilu album za šesnaest pesama, a bar polovina bude na spisku za večno slušanje. Lično nađem 3-4 pesme na svakom izdanju koje bi izbacio i zaboravio za vjeke i vjekova, ali očigledno se njima iz nekog misterioznog razloga sviđaju. Ipak, da počnemo od dobrih stvari. Produkcija i način sviranja su besprekorni. Ovo nije ni dolazilo u pitanje, ali b

Nekako pre par godina ili bolje reći par albuma sam prestao da ih slušam sa onim žarom kao na prva dva-tri. Neponovljiv osećaj uvoda sa gajdama na debiju je nešto što sam retko iskusio u svom dugogodišnjem stažu slušanja svega i svačega. Ne kažem da je ovo što danas radi Dropkick Murphys sranje, daleko od toga, ali da me sad pitate da li sam zapamtio neki momenat sa albuma, reći ću da nisam. Čak i posle silenja od tridesetak ponavljanja čitavog albuma, nisam našao nešto što bi me pokrenulo. Produkcija je impresivna. Muzikanti koji se bolje razumeju će verovatno uživati u prelepom zvuku mandoline, gitara i ostatka benda. Zaista ljudi znaju da nameste zvuk i sve je savršeno. Ali, to ne čini dobar album.  Signed and Sealed in Blood je tipičan primer albuma gde je naizgled sve tu, ali ničega nema. Okej, možda ja ne kapiram dovoljnu celu tu irsku priču, možda je u Bostonu ovo album nad albumima, ali mene nije dotakao. Previše mi je rokerski, previše ima irskog folka, pogotovo u onim pesmama koje nemaju ni dašak panka. A takvih je bezmalo pola albuma. Ona druga polovin

Snuff je bio na pauzi duže vreme. Skoro deset godina. Zašto kažem na pauzi? Imali su turneje tu i tamo, često u Japanu, gde su bili nekoliko puta, bili su predgrupa za dosta Fat Wreck bendova kad su bili u UK ili Evropi na turneji, ali albuma ni od korova. Kad sam čuo da spremaju novi materijal, bio sam iskreno srećan, jer su jedan od retkih bendova koji gotovo uvek napravi dobar, ili barem dobar album. Dobro, budimo iskreni i recimo da je prethodni iz 2003. bio teški krš i da sam ga totalno zaboravio. Dakle, dvehiljadite i Snuff se nisu mirisali. Danas su neka druga vremena i baš me je zanimalo na šta će novi Snuff da liči. Nesumnjivo je da je vrh njihove popularnosti bio devedesetih, kada su se pod svetlom američke pank scene ponovo rodili i objavili par kultnih albuma. Uvek su bili samo svoji, jedinstveni i to im ni danas ne fali. Ipak, album ne može da priđe klasicima od pre dvadesetak godina. Već u deset prvih sekundi neprejebiv vokal Lija Marfija vas vraća u zlatno doba, ali izgleda da bend baš nije voljan da se i sam vrati. I to ne u smislu da su promenili stil, stil je isti, već žele nešto osvežavajuće, kol

E, ovo se zove jebanje keve. Posle impresivnog prvenca, momci su dobili priliku da se probiju i na strano tržište i rezultat svega to je jedan od najboljih domaćih albuma u poslednje vreme. Prvo kad pustite ima da vas uhvate za gušu i ne puštaju. Udaračka produkcija, pumpajuća ritam sekcija, razarajuće gitare i vokal koji nema problem da peva ni srpske ni engleske tekstove. U osnovi ovo je čist treš metal u svom najboljem obliku. Recimo uzmite Sepulturu iz svog najboljeg perioda Beneath The Remains, uparite malo Slayera, ali samo malkice i to je to. Nije ovo preslikana muzika iz osamdsesetih, ovo zvuči moderno skroz, ali na fazon stare škole. Ovo kad sam preslušavao, par dana sem starih metal albuma nisam slušao. Jednostavno je zarazno, previše zarazno. Gotovo da se zapitaš A što metalci ne rade stalno ovakve albume, umesto što izmišljaju toplu vodu? Meni je ovo metal, na njemu sam odrastao, iako sam kasnije otišao u druge vode. Ovakav treš metal volim. Nema puno melodije, ali nema ni suludo nabacanih rifova, koji nemaju smisla. Ovde je suština u jednostavnosti. Br