Prijava Registracija

Prijavite se na sajt

Korisničko ime
Šifra *
Zapamti me

Napravite nalog

Polja (*) su obavezna.
Ime
Korisničko ime
Šifra *
Potvrdite šifru *
E-mail *
Potvrdite email *
Captcha *
RELOAD_CAPTCHA

The Movement, Monohrom. 24. januar 2017. SKCNS, Fabrika.

Ulaz: 300 RSD pretprodaja, 400 RSD na licu mesta. Foto: SKCNS i Ivan Đurić

Preko pet godina smo čekali da nas po drugi put posete (i to ponovo u Fabrici), a po prvi put obraduju – The Movement. Zašto „po prvi put obraduju“? Jednostavno zato što je 2011. godine, na njihovom nastupu na festivalu „Ulice protiv fašizma“, jedina radost bila videti ih na bini, već čuti ih je bilo lutrija, na svakih metar i po je bio drugačiji zvuk – negde bruji, negde krči, negde korektno, sve opcije su bile u igri. Čitav nastup sam zapamtio kao jedan od top 5 najslabije ozvučenih nastupa u Fabrici, još od njenog otvaranja pa sve do današnjih dana. Facijalna ekspresija frontmena Lukasa Sherfeya nakon nastupa je govorila: “Samo da nestanem s lica mesta što pre.“.

U međuvremenu su napredovali i Fabrika i The Movement. Ovi prvi su još prošle zime sredili manji deo sa drvenim podom za hladnije dane i manje manifestacije, koji deluje kao sasvim adekvatna baza za njihove programe, dok su ovi drugi izdali treći (po mnogima njihov najbolji) album „Fools Like You“ (2012) i, dve godine kasnije, zanimljiv EP „Outrage“.

16558329 10208466864650156 1965090511 nBend Monohrom postoji negde od druge polovine prošle godine, i sačinjava ga, najvećim delom, stara ekipa iz Frontlinea, ali od te činjenice ne treba očekivati ništa više od statističko-biografskog podatka, jer im zvuk ni u jednom momentu ne vuče na zvuk matičnog im benda. Ovde je reč o pevljivijem zvuku baziranom na mančesterskoj školici. Ispratio sam oba njihova singla na Jutjubu, i to zvuči itekako zrelo i ozbiljno upakovano, ali ne kao nešto što može da se usidri u mom Winampu. Ukačio sam poslednje dve njihove pesme na nastupu i u tom mikro muzičkom portretu sam dobio i više nego što sam očekivao. Nakon njih sam se momentalno omastio The Movement majicom (fala, Prile!) , a osim meni je, gotovo po nepisanom pravilu koje ovde važi, merchandiser prodao u najboljem slučaju još dva artikla. Stara priča, jedino je naša kupovna moć u dubljem minusu nego što je bila temperatura napolju tog januarskog utorka.

Dok se preko pola sata čekalo na nastup gostiju iz Danske, prvo što sam primetio na ritam sekciji (koju Lukas menja češće nego naš Milić DMT Jovanović) jeste to da za njih nikako ne važi osnovna deviza benda: „well dressed band who always wears suits“ , jesu oni u odelima ali s tim bejbi fejsovima im odela stoje smešnije nego kad se Perhan picne u „Domu za vešanje“, pa još kad tome pridodamo i basistinu intervenciju na šimikama – da bi ih sastavio, udario je po kljunu prvo debeli selotejp pa preko crnu izolirku. E, tu je već i Perhana nadmašio. No, srećom omladinci u bend nisu ni primljeni da manekenišu već da sviraju, i to ga pletu vrhunski. Kreću s bradonjom “Karl Marx“, nakon nje jedna od onih sa zapaljivim govorom kao introm, moguće da je “How Come? „ , brkam te sa govorima. Šibaju sa „Revolutionary Symphaties“ preko udarnog trilinga „Fools Like You“ , „Losing You“ i „Put The Lights On“. Pauze između pesama su tek tolike da Lukas nategne – ja l’ loma viskoze, ja l’ loma piva (a pred kraj i jedno i drugo) – i da selotejpirani basista uspe da nadiše nešto vazduha. Kako mali svira i koliko je sve vreme svirke hiperaktivan, mislim da ga ni u Toy Dolls u najzlatnijim danima ne bi primili – i za njih bi to bilo too much energy on stage for one gig. Čas je na bubnju, čas vitla basom na sve strane oko sebe, onda pleše, baca se kolenima na pod odakle ustaje silovitim skokom, nema gde ga nema, samo sa plafona nije visio. „Wasted Youth“, „I Need You“, onda opet onaj što namiguje Perici na početku „Varljivog leta ’68.“ („We Got Marx“).

16650400 10208466868090242 1977735622 nU „Control Your Temper“ je već i sam ska uvod na gitari žešći i ubedljiviji nego na albumu, a do potpune eksplozije dolazi oko polovine pesme, kad uleće fenomenalan drum solo dobrano istetoviranog bubnjara (daleko rasviraniji od osnovnog, kakav pamtimo sa albuma „Globalize this!“ iz 2009), a i pauza za zasluženo pivo basisti (nekom rat, nekom brat), da malo o’ladi pregrejanu muskulaturu. Nakon sledeće pesme prave malu pauzu i ubrzo, jer sve mora da bude gotovo do ponoći, rokaju bis. Nismo ni stigli da u ritmu pucketamo prstima na početku druge pesme, a već kreće “Little Rain”, uživo taman toliko energetski podignuta da ne zafale ni one tople studijske klavijature nit mehki ženski vokal. Mislim da je još bila samo “Truth Is…”, i to je to, pedesetak minuta svirke i petnaestak pesama. Da su barem koji minut manju pauzu pravili i da su ugurali makar još dve pesme i da su… ma, sve i da su i dubili na trepavicama teško da bi imali bolji utorak u gradu. Gotovo da nema prepotentosti u Lukasovoj najavi koncerta kad je obećavao jedan od najboljih koncerata u 2017. godini Lestvica je podignuta na Bupkinu visinu, pa, ko se usudi, neka se za početak dobro zaleti.

JoomlaMan